У штампи нова књига (С)ТИХОВАЊЕ Ружице Петровић.

ИШЧЕКУЈУЋИ

Декић Ружица

ИШЧЕКУЈУЋИ

кроз ролетне
видиш ноћ
и
расплинуту месечину
у савршеном низу
године
као вагони
као стара седишта
похабане
лавље урлају
истрајно постојиш
слушајући музику
мртвог Моцарта
у три ноћу
обучеш се
желећи да изађеш
на улицу
и
убереш ноћ
јер она
можда неће видети зору
зидови и даље стоје
квака на вратима
никако да зашкрипи
међу континентима
негде заглављено сутра
омамљен нотама
мртвог Моцарта
ишчекујући човека
чија ће песма испрати
сву горчину са усана
све из почетка
почнеш
отвориш уста
пахуље упадају
топе се низ грло
као сладолед
без шећера
 

https://www.youtube.com/watch?v=df-eLzao63I 

Dekić Ružica

ATTENDENDO

Attraverso le tapparelle
vedi la notte
e
la luna sfocata
in fila perfetta
gli anni
come delle vetture
come i vecchi sedili
sciupati
ruggiscono
tenacemente esisti
ascoltando la musica
del morto Mozart
alle tre di notte
ti vesti
desiderando uscire
sulla strada
e
cogli la notte
perché essa
forse non vedrà l’alba
i muri continuano a stare li
la maniglia sulla porta
in nessun modo scricchiola
tra i continenti
da qualche parte incastrato il domani
stordito dalle note
del morto Mozart
attendendo l’uomo
di cui la canzone laverà
tutta l’amarezza dalla bocca
tutto dall’inizio
cominci
apri la bocca
i fiocchi di neve entrano
si sciolgono lungo la gola
come il gelato
senza lo zucchero

Из италијанско-српског зборника LA SVOLTA - ПРЕКРЕТНИЦА

УРАМЉЕНА НОЋ

ИЗ ПУКОТИНА

уточиште је

песма

речима

опремаш

собе

како их

твој Вид

слика

певајући

о пупољцима

растеш

у жену

са хаљином

од латица

у грудима

и зденци

проплачу

радоснице

к'о жубор

воде

цео свемир

испљунеш

напојиш

шуму

на двору

јавор

расте

листа

цвета

свакoдневно

кроз лишће

као вез

силазе

зраци

девојке

на капијама

кикоћу се

гласно

говоре

о удаји

у старој кући

старци

шапућу

о смрти

из пукотина

излећу

ласте

у огрлицу

нижу се

јутра

злаћана

дан

за даном

зри

Род

множе се

ласте

МОЖДА ПОСЛЕДЊИ ПУТ

и даље

даљине

свици сјаје

крадеш

руже

преносиш

корење

у своје баште

да и теби

цветају

крадеш шкољки

утробу

пресађујеш

у своју

можда се роди

можда ку-ку

кукавица

заувек одлети

из тебе

настављаш

да крадеш

славују

песму

покрет

ласти у лету

крадеш сунцу

зраке

преносиш

у собу

не боли те што си

лопов

овај земаљски

живот

као миг је

као најкраћи

светлосни трен

родиш се

трепнеш

кад отвориш

очи

већ те

оплакују

са собом

ништа

не понесеш

земљи

остаје

двориште

по коме се деца

играју

миришљава

светла соба

ту обитавају

потомци

у раскоши

бистрих

капи

довучених

тешком муком

са издана

и врела

опет

неуморно

крадеш

говорећи

то је

последњи

пут

крадеш

сјај

прве детиње

сузе

и

смешташ

у пупак

да га непрестано

носиш

да га не заборавиш

да ти се нађе

кад затреба

ТИХОВАЊЕ

ТИХОВАЊЕ

на твом челу
удомило се

небо
вучеш га

са собом
газећи

преко глиба

животу

обешен

око врата
иза тебе

марширају
глад
жеђ
смрт
ишчекивања
нада
вера
у чуда
вера

да је бели

анђео
испред

тебе
да светлост

стављаш
на ране
у устa
верујући

да имаш

сузу
реч
и
утеху
нестварна је

ова соба
зидови

расту
расту
расту
мењаш маску и

бежиш
бежиш
бежиш
почињеш

да се бавиш
ведринама
учиш

речи

које описију
мирис

сна
топлину

југа
зидови те

опкољавају
усуђујеш се
да прођеш

улицом

крвожедном
скривајући

бол

у језику
ћутиш
јер

ћутање је

гласније
од речи

вапијућег
а плач

новорођенчета
светлији

од свитања